Ako pogledamo malo bolje oko sebe, shvatimo koliko ustvari nismo svoji. Koliko sa nama uvek upravljaju drugi ljudi, uređaji. Koliko se god borimo da budemo originalni uvek ćemo naći nekoga sličnog sebi. Dok ležim i pišem ovaj tekst shvatam tu prolaznost života, počinjem da osećam monotoniju. Iako postoje trenuci koji obećavaju da će izbrisati tu monotoniju to je samo trenutno. Na primer kada radimo ono što volimo u tom trenutku smo srećni, taj trenutak trebamo da iskoristimo najviše što možemo, jer ipak, posle tog trenutka nastavlja se život. Poenta je da živimo za trenutke i da ih stvaramo što više, i pamtimo uvek neke od njih. Ponekad osetimo da nismo u koloseku. Evo jedne priče koja to dokazuje. Odlučila sam da izađem na jedno mesto na koje inače nisam izlazila, i sad u redu, tu su ljudi koje poznajem. Ali čekaj malo ti ljudi su se pretvarili u nešto što ne poznajem. Odjednom su se stopili sa masom polovnih mozgova kojima su vredne stvari u životu sat na ruci, skupo piće, skupe cigarete. Dok sve to posmatram vidim jednu devojku sa strane koja je sasvim normalna, nije ,,napadna", čak i lepa, pije vino, ume da se ponaša. Pomislih ,,pa ovde ipak ima još neko normalan", ali onda je usledio šok. Njoj je prišao muškarac bar 30 godina stariji, dalje ne moram ni da pišem. Onda sam se zapitala gde sam ja? Zašto uporno pokušavam da pronađem sebe, a ne mogu nikako. Zašto je sve tako polovno, zašto se u današnjem svetu kupuje? Posle nekog vremena pronašla sam se, ali o tome kasnije.. :)